„Iako ih u zadnje vrime ima sve manje i manje ili ih više uopće i nema, plodovi murve su dugi niz godina bili jedno od najlipših slastica neretvanske dice, odraslih judi i gudina. Prije nije bilo banana, mandarina, kivija i ostalih današnjih voćnih delicija. Kad bi se dica najila malo previše murava, možda bi ih malo zabolija drob, ali bija je to veliki gušt uživati u tim crnim, bilim ili šarenim plodovima. One bile boje su jako slatke, a crne i crvene s malo kiselosti, bile su pravo osvježenje u vrućim, litnjim neretvanskim danima. Osim toga plodovi crne murve, bogati vitaminima i mineralima, jačaju srce i krvne žile te snizuju tlak, a čajem od murvi se liče neke želučane tegobe, kašalj i upale mokračnih kanala. Dica su ih skupljala po zemji i onako neoprane ila. Niko se od njih nije razbolija, a aje danas nek dite izide neopranu voćku. Eto ti briga. I odraslim Neretvanima drvo od murve je bilo vrlo korisno. Od njega su se pravila najboja vesla, bačve za vino i rakiju, trupe. To je drvo dugoga vika i nije vržljivo, iako nije baš lagano za obradu“. Ovako je, na neretvanskoj ikavici priču o murvi, stablu koje nestaje, a donedavno je bilo od životne važnosti, započeo Dragan Jurković, kominski kroničar sa zagrebačkom adresom.
Kata, Ivana i Ante pokazuju murve
Jurković naglašava kako su se tim slatkim plodovima posebno veselile svinje: „Kad bi im bacija sić murava, u kočaku bi nastala cika, vika i rika od radosti jer su za obid dobili murve. To je za gudine bija pravi praznik, fešta od spize, jer jako su bili gulozi na njih, ali su im zato i pršuti bili prvoklasni, zbog te prirodne i zdrave hrane“.
Pod murvom bi životinja bila višestruko nagrađena: dobrom hladovinom i lijepom hranom
Murve su se sadile ispred kuće ili konobe kako bi ljeti bilo što više hlada. Pod murvom je bilo i mjesto za stol ili „tolu“ pa bi se često marendavalo u hladovini murve, a i briškule i trešeta bi se ponekad zaigralo, a često i zašijalo. Znalo bi se i „oko ubiti“ u toj hladovini. Judi vele – „više vridi liti po ure leći pod murvu, nego više sati u najbojoj posteji“. Jest da su se u hladovini murve odmarali ljudi, ali su i beštije. Za murvu bi privezali konja, magare ili kenju. Pod murvom bi životinja bila višestruko nagrađena: dobrom hladovinom i lijepom hranom, koju bi našla, brsteći lišće i jedući sočne plodove.
Portal Rogotin i Slobodna Dalmacija (petak – tiskano izdanje) donose zanimljiv razgovor s Draganom Jurkovićem o tome što je nekada za život Neretvana značila murva!
„Dica bi bosa gazila po murvama, a majka bi često vikala i vatala se za glavu, vičući: „Koju mi to šporkicu unosite u kuću. Brzo vanka, prat noge.“ A oprati noge šporke od murava bilo je gotovo nemoguće. A da ne govorimo kad bi s njima šporkali majicu ili gaće. Bilo je šibom po guzici. I to šibom ubrane na murvi. Pričaju kako je u Metkoviću još prije Drugoga rata jedan čovik imenom Niko Puljević Zuko šeta nedijom u bilom odijelu po Kladi di je bilo zasađeno više stabala murava. Stariji bi natirali ondašnje dite Tomu Barbira (kasnije posta poznati metkovski glazbenik i šaljivdžija, inače radija u Domu zdravlja) da se popenje i sakrije u murvu pa kad Zuko naiđe da malo tresne granom. Tako je Tomo i učinija. Tresnija bi granom, i murve bi popadale po Zukinom bilom veštitu i ostavile tamne fleke. Kako li je Zuko beštima, ne smimo to ni ponoviti. Ko će sad taj lipi veštit očistiti? A onda bi ga ti koji su mu to i namistili onako usput, dobronamjerno upitali: Dobro Zuko, pa šta si obuka taj bili veštit, po vakom vrimenu? A on bi odgovorija: Ako je ludo vrime, nisam lud ja. Zuko je mislija da je to odjednom zapuva vitar i tresnija murve po njemu“, priča nam Jurković i podsjeća kako su u nekim mjestima na Badnju večer dica išla od kuće do kuće i pjevala prigodne pisme. Tada bi domaćin otvorio vrata i ponudio ih kolačem ili sokom. Ako neki ne bi otvorio vrata, djeca bi mu iz dišpeta zapjevala:
„Isprid kuće raste murva, a u kući živi kurva“
„Je da je bilo malo ružno za čut, ali dica ka dica, svašta smisle. I splitski Hajduk je igra na Starom placu pod murvom sve od 1911. do 1979. ukupno 68 godina. Pod murvom je odigra 3.149 utakmica. Puno puta igrači su znali na treningu izisti koju šaku murava. To im je davalo dodatnu snagu i osvježenje. Prije utakmice nisu smili isti jer ako bi se slučajno previše naili ne bi mogli trčati. Kažu da je legendarni Frane Matošić ima najjači udarac na ovim prostorima dobrim dilom i zbog toga jer bi redovito svaki dan izija dvi šake murava. Kad bi udrija po balunu, golman ga ne bi ni vidija, samo bi mu se zakoprca u mriži“, uvjerava nas Jurković.
Najmlađi pomorac donio prvu murvu u Komin
U nekim krajevima murvu nazivaju dud ( turska rič ), po latinski Morus, a u Neretvi je naziv murva udomaćen još od 1885. godine, kad je, kaže naš sugovornik, sadnicu tog stabla, obilate krošnje, debela hlada i bogata uroda u Komin prvi donio Kominjanin Petar Dugandžić. “Taj čovik rođen 1868. je inače prvi neretvanski pomorac, a možda i najmlađi pomorac u povisti. Iša je navigati kad je ima samo dvanaest godina, a već sa 17 je služija na austrijskom ratnom brodu „Kraljica Elizabeta“. Doplovija je do dalekog Šangaja i tamo od Kineza uzeja sadnice murve i donija ih sve do Neretve. Zbog toga je taj čovik i dobija ime Šangaja i Neretvani su mu uvik bili zahvalni što je Neretvu obogatija jednom zaista lipom i korisnom biljkom. Pričalo se da je Petar volija ženske, možda se zato i kasno oženija te je s Mandom Burić ima tri ćeri i dva sina. Stariji Petrov sin Pero, zvan Periša bija je jedno od posebnosti Komina. Za razliku od ćaće, vrsnog jubimca ženskog svita, Pero se nikada nije ženija, niti je ima dicu, a i vrlo malo je ili gotovo nikako priča o ženskima. Ali je zato doživija ravno – sto godina. Malo je muških u Neretvi doživilo te godine, ženska se i nađe podikoja.
Portal Rogotin i Slobodna Dalmacija (petak – tiskano izdanje) donose zanimljiv razgovor s Draganom Jurkovićem o tome što je nekada za život Neretvana značila murva!
Pero je jako puno radija, posebno na zemji, a priča mi je da je u životu izjendečija toliko zemje da ne bi moglo stati u najduži teretni vlak. Rodija se 1901. a umra 2001. Često je spominja kako je proživija devet vladara, koji su vladali Neretvom i Hrvatskom. Počevši od Franje Josipa ( vlada od 1948. do 1916.), Karla IV (od 1916. do 1918.), Petra I Karađorđevića (od 1918. do 1921.), kraja Aleksandra (od 1921. do 1934.), Petra II Karađorđevića (od 1934. do 1941.), Ante Pavelića ( od 1941. do 1945.), Tite (od 1945. do 1980.) Franje Tuđmana (od 1991. do 1999.) do Stjepana Mesića ( od 2000.). U vezi toga, zna bi bi ponekad reći:
– Znaš šta , prijateju. Svi ti vladari su dolazili i odlazili, neki je bija boji ili lošiji predsjednik, tako se i živilo, bolje ili lošije, ali čudno, niko mi nije motiku jamija. Ona me uvik čekala u pojati. S njom sam se najviše družija u životu. Kad bi doša novi vladar ja bi se poveselija, bit će i meni boje. Ma kakvi, motika je uvik bila moja. Kao što mu je ćaća donija prve murve u Neretvu, tako je i Pero bija dosta napredan. Ima je prvi nasad mandarina u Kominu, a svojevremeno je obrađiva oko 20 tisuća loza. I to sve motikom. Sam, bez dice i žene. Aje, možete vi to zamislit. Malo je takih judi.
Tajna dugoga života
– Dundo Pero, kako vi tako dugo živite, u čemu je tajna? – znali bi ga mnogi zapitat, nadajući se da će im dati neki dobar recept da i oni dožive što dublju starost. On bi odgovorija:
– Puno sam radija i stalno bija na friškoj ariji. U životu nisam izija njanci nekoliko kila mesa. Cilo vrime sam ija povrće i ribu. A bogme i murve. Nekad bi liti izija sve murve sa cilog stabla. Ima sam vina i rakije na vagune, ali samo bi ponekad popija koju bevandu“, priča nam Jurković i nastavlja: „Znali su judi da nije samo to razlog da je dundo Pero doživija sto lita i da gotov nikad nije bija kod likara. To što se nikad nije ženija, vjerojatno je dalo svoje. Niko ga nije zafrkava, niko mu nije žuga niti naređiva, a nije ima ni brige oko dice, njihovih škola, boleština, brakova i ostalog. Dundo Pero je inače bija jako šparan. Kad je letrika došla u Komin 1955. on je uveja nju u kuću, ali ritko bi je palija. Večera bi prije mraka i rano iša leć. Kasnije je on nabavija i televiziju, ali palija bi je samo koji minut prije dnevnika i odma iza prognoze vrimena gasija. Kakve serije, filmovi, tolk šou i ostale zaglupljujuće novotarije. Iako je bija bez neke velike škole, dundo Pero je volija biti informiran i svaki dan je čita „Slobodnu“ od početka do kraja. Ima je puno pametnih i kominski mladići bi često slušali njegove životne priče, koje bi priča dok bi sidili isprid Perine kuće, uz riku Neretvu. Uvik bi da dobar savjet i od njega se moglo puno toga dobroga naučiti“.
Portal Rogotin i Slobodna Dalmacija (petak – tiskano izdanje) donose zanimljiv razgovor s Draganom Jurkovićem o tome što je nekada za život Neretvana značila murva!
Naš sugovornik ističe kako se volio šaliti i smijati i sigurno se ne bi naljutio ako ispriča jednu šalu na njegov račun, koja se u Kominu često prepričavala:
„Jednom su ispod velike murve u gornjem selu igrali duple briškule dundo Pero, Boko, Božidar i Gabro. Lito, vrućina pa su bili su u kratkim gaćama. Kako je sidija na katrigi, dundu Peri bi češće izaša ispod gaća vanka, šta bi se pravilno reklo testis ili po naški jaje. Veliko Perino jaje, idealna meta za vragolastu dicu s bockastim žukama. Dica bi sidila oko tole na zemji, pa bi neki od njih bocnija žukom dunda Peru u jaje. On bi se mašija rukom, počeša se i vratija ga na misto. Ali opet ono ubrzo izađe vanka i opet dica boc-boc žukom. I tako nekoliko puta. A Pero zaokupljen kartama , di bi pomislija da ga to vražja dica bockaju, pa bi se opet mašija za to misto, govoreći: – Isukrstati judi, žestokih muva. Ujidaju ka lude. Mora da će sutra kiša. A dica prasnuše u smij i biži što daje da ih dundo Pero ne ujiti na dilu. Vragolani mali“.
Pero uz riku s kominskom dicom – doživio je sto godina, a dijelom je to zahvaljivao obilatoj konzumaciji plodova murvi
Dundo Pero je, ističe Jurković, prvi ustao protiv sječe stabala murvi, nakon što su ljudi prestali držati svinje, a pojavile su se i mandarine i drugo voće. Smatrao je da one imaju i drugi svrhu, a ne samo hranjenje svinja.
„I tako je murva postala gotovo zaboravjeno voće. Nestali su konji, magarci i kenje, a nema više ni razigrane dice koja se pentraju ka majmunčići po krošnjama murve i kojima su ti sočni plodovi bili jedini slatkiši. Posebno što su to i ekološki plodovi. Još nikad nisam čuja da je neko prska murvu nekim otrovima, a danas se gotovo svaka voćka tretira s nečim nezdravim. A kako se tek od njih može napraviti ukusni džem, sirup ili ispeći dobra rakija, murvovača.
Ja, a i mnogi drugi jubiteji tih stabala i plodova ( znam da nas ima dosta ), nadamo se da će murva ipak priživiti. Povist to pokazuje. Jer samo je pitanje vrimena kad će se neko sjetiti kako su njeni plodovi hranjivi i zdravi, te organizirati uspješnu reklamnu kampanju i uvjeriti svit u vridnost tih slasnih plodova. Stariji se vjerojatno sićaju da su se prije i neke vrste riba iz mora takoreći bacale, gotov niko osim sirotinje nije ih tija ist, a danas su prava poslastica.
Tako bi i naše murve, kao svojedobno bakalar, lignje, morski pas ili hobotnica, mogle sa sirotinjskih vrlo brzo uskočiti na bogatunske trpeze i opet doći na ono svoje pravo, visoko misto, koje im u stvari i pripada“, zaključio je Jurković.
